Нова фаза наше борбе требало би да од одбијања учешћа у систему, преко стварања паралених институција, прерасте у изградњу новог друштва; Да рушећи режим, који ће неминовно пасти, не чекамо некакав Шести октобар, који ће, како се то мислило деведесетих, доћи сам по себи као божија награда за наш уложени труд и храброст. Ми морамо већ сада да живимо тај Шести октобар, односно идеју о слободном и праведном друштву.
Бојкот наредних избора, најпре извикан од стране демонстраната, стиче се утисак донео је свежину уморном протесту који траје још од децембра прошле године. Посебно охрабрујуће делује данашњи позив покрета „1 од 5 милиона“ на бојкот институција и читавог система.
Мора се признати да су већ увелико избледели разлози за експлозију незадовољства која је потресла Србију зимус. Био је то револт изазван насиљем режима над једним од политичких противника. Реакција на потез оних који су помислили да могу да раде ама баш све што им падне напамет. Окупили смо се, схватили да нисмо усамљени у свом чемеру, поново се вратили на улице и тргове и освојили их. Кроз говоре на скуповима и трибинама, чланке и постове на друштвеним мрежама описали смо, свако на свој начин, стање у нашем друштву, аутократски режим и личност његовог носиоца. На таласу протеста отпочела је и ревитализација опозиционих странака и разних самоорганизованих покрета. Политичка сцена је поново оживела. Тиме можемо да закључимо прву фазу наше заједничке борбе.
Бојкот пружа прилику да се окупимо најпре око принципа да не смемо да пристанемо на било какве изборе док немамо слободне медије, док су у циљу промоције култа личности једног опскурног типа узурпиране све иснституције ове државе и док се над грађанима врши насиље. Већ сада је потребно кренути у кампању кроз увелико утихнулу мрежу протеста сачињену од храбрих људи који су се дигли у великом броју градова наше земље. Свакако да то захтева и сарадњу, односно савезништво, свих заинтересованих странака, покрета, група и појединаца. Бојкот је прилика да се удахне нови живот протесту. Али, и како су и сами организатори „1 од 5 милиона“ најавили, кроз општи бојкот читавог система кренути даље и превазићи партију пинг-понга са режимом, сталним изнуђеним реакцијама на његове сулуде потезе које нам задаје.
Нова фаза наше борбе требало би да од одбијања учешћа у систему, преко стварања паралених институција, прерасте у изградњу новог друштва; Да рушећи режим, који ће неминовно пасти, не чекамо некакав Шести октобар, који ће, како се то мислило деведесетих, доћи сам по себи као божија награда за наш уложени труд и храброст. Ми морамо већ сада да живимо тај Шести октобар, односно идеју о слободном и праведном друштву. Нашу опсесију једном личношћу која нас иритира са позиције председника државе, морамо превазићи и наше циљеве допунити социјалним и еколошким питањима. Као саборце у борби и чланове новог друштва, нас мора да везује јако осећање солидарности. Као што смо се до сада готово ритуално окупљали и окупљамо се сваке суботе, ми морамо бити ту од ране зоре уз сваког оног коме прети деложација; Уз сваки штрајк радника или појединца који је у невољи; Уз свако дрво коме прети сеча или поток који је на мети инвеститора жељних да зараде на производњи струје. У том смислу јако охрабрује подршла протеста „1 од 5 милиона“ житељима хотела Бристол уз скандирање „нисте сами!“ из грла више хиљада окупљених; Уступање говорнице током девет месеци протеста разним активистима, а пре свега Марији Лукић, да нас упознају са свим аспектима и ширином кошмара у коме смо заробљени.
Пред нама је узбудљив и креативан период. Свакако да ће јесен бити врела, али планирајући даље фазе наше борбе у складу са амбициозним циљем промене система, морамо задати реалније рокове. Превазићи већ традиционалне краткорочне самоутешне претње из празне пушке „врелом јесени“ и „мартовским идама“, планом конкретних потеза у наредних неколико година. Уживајмо у овим септембарским данима који су пријатном свежином сменили спарно лето и кренимо са послом.
Čuvari/ke vatre 