Смена Александра Вучића не сме да буде једини циљ могуће заједничке борбе. Та гротескна појава тек је симптом болести нашег друштва; Инстант „чврста рука“, као замена за недостатак институција и неспособност да их изградимо. Ми морамо већ сада, кроз проглашење општег бојкота, који изузев избора мора да обухвати и штрајкове и блокаде саобраћајница, да започенемо изградњу новог друштва. Да, између осталог и кроз масован отпор деложацијама, утврдимо јасно, опште и неприкосновено право на дом. Да почнемо да живимо идеју о праведном друштву које сваком свом члану гарантује и обезбеђује ту базичну потребу за стаништем.
На данашњи дан, пре две године, организовали смо одбрану и спречили деложацију наше саборкиње Секе Петровић. До тог дана на деложације смо ишли као појединци. Бескарајно дугог лета 2017. године, по осипању Априлског протеста, водили смо бурну дебату о даљем деловању, која је прешла у свађу и готово поделу наше групе. Није било узалуд, победила је идеја о перманентној борби за правду, увек и свугде, која је била визуелизована и у нашем слогану на транспаренту „24/7/365“. Потврђена је идеја да наша борба није само она против актуелног аутократе, већ да она мора да буде свеобухватна. Да укључи борбу за права радника, као и ону за право на дом.
У оквиру Здружене акције Кров над главом, колектива који окупља организације и појединце у борби за право на становање, ушли смо у један невидљиви и тихи рат у коме је непријатељ оличен у извршитељима и полицији, већ дошао до наших кућних прагова, у име инвеститора, банака, разних превара, лажи, и пре свега у име закона који су скројени против нас. Супротставили смо се својеврсном тоталном рату у коме су дословно на улицу избациване самохране мајке са малом децом, инвалиди и онемоћале старице. У току је већ била права отимачина оног последњег и највреднијег што је преостало људима – крова над главом.
Карактеристични звук нотификација Вибера, некакво куцкање по стаклу, као знак за узбуну, дизао би нас из наших постеља, терао да одложимо сваки посао и хитно се упутимо на наведену адресу. Жедни правде прискакали би смо у помоћ злосрећним станарима, чији је стан игром судбине био предмет извршења. Тих неколико часова колико одбране обично трају, улазили би смо у домове људи које до тада никада нисмо видели, а тиме и у њихове животе које смо самим тим мењали. Са променљивом срећом низали смо мале победе које су пре свега значиле да су исте вечери станари уместо на улици и даље спавали у свом дому.
Протекле недеље, на нашој трибини под називом „Како до победе – можемо (ли) заједно?“, професор Јово Бакић, управо обучен у мајцу са знаком Здружене акције Кров над главом, у две је реченице изнео готово оно што ми чувари ватре мислимо од лета 2017, обраћајући се присутним политичарима:
„Ако опозиција жели да буде веродостојна као будућа власт, требало би да нас се окупи уместо двадесетак до тридесетак, пар хиљада, када покушавају да неку старицу да избаце на улицу. Дакле ако би смо због пар хиљада динара дуга, услед чега следи избацивање на улицу, били нас барем онолико колико нас је у шетњи, на спречавању деложација, онда можемо да се надамо.“
Смена Александра Вучића не сме да буде једини циљ могуће заједничке борбе. Та гротескна појава тек је симптом болести нашег друштва; Инстант „чврста рука“, као замена за недостатак институција и неспособност да их изградимо. Ми морамо већ сада, кроз проглашење општег бојкота, који изузев избора мора да обухвати и штрајкове и блокаде саобраћајница, да започенемо изградњу новог друштва. Да, између осталог и кроз масован отпор деложацијама, утврдимо јасно, опште и неприкосновено право на дом. Да почнемо да живимо идеју о праведном друштву које сваком свом члану гарантује и обезбеђује ту базичну потребу за стаништем.
БЕЗ ДОМА НИКО!
Čuvari/ke vatre 