Za protest i nastavak borbe je potrebna snažna organizacija koja će, ako ne izazvati, a ono barem spremno dočekati neku narednu krizu i uspešno artikulisati nezadovoljstvo građana u jasne političke zahteve, razviti detaljni plan i dinamiku po kojima se deluje i pre svega stvoriti strukturu koja bi uključila što veći broj organizacija i pojedinaca i time kroz njihovo uključivanje u rad i procese odlučivanja dobila legitimitet.
Pre dva dana konstituisan je novi saziv Skupštine Srbije, koja će posle tri decenije ponovo biti bez opozicije. Tog jutra tek nekoliko desetina demonstranata protestovalo je ispred tog zdanja, što protiv nelegitimnog saziva, što iz niza drugih razloga kao što su zračenje mreže mobilne telefonije, potopljene crkve ili statusa Kosova. Veliki broj je dobio i prekršajne prijave zbog izlaska na kolovoz, a vođa jedne ultradesničarske struje uhapšen u Sarajevskoj ulici zbog neke vrste poziva na ustanak peintbol vazdušnom puškom. To je otprilike sve što je preostalo od Julskih demonstracija koje su potresle Beograd i proširile se na nekolicinu gradova.
Nego, ma šta bilo dalje, mi bi umesto jalovog traženja/prebacivanja krivice ili generacijskog kinjenja mlađih mogli da se osvrnemo na ono što se dogodilu u julu ove distopijske 2020. godine i probamo da izvučemo pouke.
Studentski protest
U četvrtak uveče 2. jula, Aleksandar Vučić je tokom emisije na Državnoj televiziji, koja je praktično bila prenos uživo verbalnog nasilja nad voditeljkom, izjavio da će u okviru mera protiv koronavirusa biti zatvoreni studentski domovi. Revoltirani studenti su masovno izašli na ulice. Iste večeri je saopšteno da je, navodno, sam Vučić postigao dogovor sa predstavnicima akademaca da ostaju u domovima. Beše to, cinici bi naglasili, najkraći studentski protest u našoj istoriji.
Već sutrašnje malobrojno okupljanje na Platou je pokazao, ma šta se naknadno dopisivalo na listu zahteva, da je režimska mašinerija pravovremeno uspela da amortizuje nezadovoljstvo upravo odustajući od namere da iseljava studente, što je i bio povod za jednovečernji protest.
Studenti su ipak izvojevali te večeri pobedu. Šta mi možemo da zaključimo iz ovog mini protesta kao neke vrste poligona?
– Mora da postoji jasan i snažan povod za bunt, u ovom slučaju iseljenje iz studentskih domova. Svojim dramatičnim i iritantnim nastupom doprineo mu je i sam Vučić.
– Zahtev mora da bude važan, aktuelan, jasno artikulisan i dostižan, što je bio ostanak u studentskim domovima.
– Kao posledica predhodnog, potrebna je masovnost, koja je postignuta, kao i energičnost svojstvena mladosti.
Režim je jednostavno morao da udovolji zahtevu, kako bi umirio potencijalno po njega opasnu situaciju daljim nastavkom protesta.
Takođe, na ovom slučaju smo mogli da vidimo da je, kao i sve institucije u našoj zemlji, Studentski parlament simulacija i farsa. Dakle, studentima su potrebni predstavnici i prave sindikalne organizacije koje će svaki ovakav povod dočekati spremne, a u budućnosti predvoditi studentske proteste i sindikalnu borbu. Ali polazeći od svojih potreba i problema, a ne da udovolje bezidejnoj i nesposobnoj demokratskoj javnosti ili tviter zajednici i sprovedu nekakvu promenu vlasti po sistemu „ključ u ruke“.
U jednom trenutku naći ćemo se rame uz rame na ulici, svako iz svog razloga, rušeći diktatorski režim.
Građanski protest
7. jula na nekadašnji Dan ustanka u Srbiji, ponovila se situacija slična onoj od pre pet dana. Na pres-konferenciji na do tada najbahatji način Aleksandar Vučić je najavio ponovno uvođenje policijskog časa zbog novog razbuktavanja epidemije koronavirusa. Udarom na zdrav razum Vučić je između ostalog zaključio da izbori i Večiti derbi pred preko 15 000 gledalaca nisu doprineli pomahnitaloj epidemiji, već je krivicu svalio na „neodgovorne“ građane. Te večeri na platou ispred Skupštine okupili su se razbesneli i poniženi ljudi koji nisu želeli da pristanu na novo diktatorsko iživljavanje pod izgovorom borbe protiv virusa.
Povod i zahtev su ponovo, kao i pre pet dana bili kristalno jasni: Najava uvođenja policijskog časa i zahtev za povlačenjem te odluke. Okupilo se oko 7000 veoma motivisanih i odlučnih ljudi. Svakako u političkom smislu veoma heterogena grupacija, ali ujedinjena oko jasnog cilja. Takođe, važno je napomenuti i dostižnog. Ni zime 1996. na ’97. prilikom neuporedivo masovnijeg, organizovanog, svakodnevnog i dugotrajnog protesta nije tražena smena Miloševića, već ono zbog čega se i krenulo, a to je bilo poštovanje volje birača na pokradenim lokalnim izborima.
Režim je kao i kada su se digli studenti, morao da ustukne. Odustalo se od policijskog časa. Međutim, ove demonstracije su istovremeno krenule u potpuno drugom pravcu. Grupa predvođena gore pomenutim uhapšenim desničarskim političarom pokušala je da uđe u zgradu Skupštine. Došlo je do sukoba sa policijom. Takođe, i sam prostor oko Skupštine je bio praktično zatvoren za sve opozicione lidere koji su i fizičkom silom bili udaljeni od strane ljudi u civilu. Policija je upotrebila, još od devedesetih neviđenu silu i brutalnost. Nesrazmenrno velike snage su uz enormnu količinu suzavca, upotrebu oklopnih vozila, pa čak i konjice uspele da razbiju skup. Istovremeno je nastupila i prava magla dezinformacija i lažnih vesti. Uz razne informacije i objavljene snimke i fotografije do danas je ostalo nejasno, da li je fizički skukob insceniran kako bi se kompromitovale demonstracije ili je, kako je bilo govora to maslo jedne bratske države; Ili sve to zajedno?
Ovaj protest se nastavio i narednih dana okupljanjima svake večeri. Takođe nastavljeni su i sukobi policije i grupa demonstranata. Uhapšene su desetine ljudi uglavnom zbog verbalnog delikta, koji ma je suđeno odmah, kao pred prekim sudom, bez advokata i uz svedočenje samih policajaca. Odmah su slati u zatvor. Izuzetak je bio treći dan protesta, kada su sedenjem demonstranti uspeli da onemoguće već tradicionalni fizički sukob. Nastavljena su okupljanja svako veče, koja još uvek traju, ali malobrojna i bez jedinstvenog cilja i zahteva.
Na primeru ovog protesta najjasnije se vide sve razmere sistematskog razaranja opozicije u proteklih osam godina vladavine Aleksandra Vučića, koji je sve relevantne političke organizacije uspeo da kompromituje i razbije. Srbija je vraćena u predpolitičko stanje. Našim ulicama i trgovima kolaju male grupice, ne samo bez sposobnosti i resursa da usmere bilo kakav spontani bunt i kapitalizuju ga, već i da se same organizuju. Takođe, ne postoji ni jasna vizija koja bi bila ponuđena kao alternativa i oko koje bi se okupljali nezadovoljni građani.
Posebno štetan je mit o Petom oktobru, koji je bez osnova u stvarnosti i prema kome je navodno dovoljno da se ljudi okupe iz cele Srbije u velikom broju ispred Skupštine i režim će pasti. A zapravo Peti oktobar je čitav proces koji je započeo možda i bojkotom 1997. i koji je iziskivao veliki stepen organizacije, planiranja i udruživanja stranaka opozicije i povezivanjima sa raznim grupama građana, sa pojedincima, sindikatima, studentskim udruženjima, pa čak i sa delovima policije i vojske. Demonstracije održane 5. oktobra su bile završni udarac i kruna svih višegodišnjih napora.
Za protest i nastavak borbe je potrebna snažna organizacija koja će, ako ne izazvati, a ono barem spremno dočekati neku narednu krizu i uspešno artikulisati nezadovoljstvo građana u jasne političke zahteve, razviti detaljni plan i dinamiku po kojima se deluje i pre svega stvoriti strukturu koja bi uključila što veći broj organizacija i pojedinaca i time kroz njihovo uključivanje u rad i procese odlučivanja dobila legitimitet. Godinama već jalovim protestima ulazimo u iste greške iz kojih malo toga učimo. Vreme je za iskorak dalje. U tom smislu smo mi Čuvari vatre ponudili koncept Fronta demokratske borbe.
Čuvari/ke vatre 
Ja sam pritest pratila iz inostranstva. Trudila se da delim objave da što vise ljudi vide šta se dešava. Izvukla sam pouku da ko deli objave mora da okači screen shot, a ne da samo klikne shear, jer kad obrišu oreginalnu objavu svuda nestane. Oni sunte objave naravno pbrisali brzo. Divim vam se na hrabrosti. Sve najbolje.
Sviđa mi seSviđa mi se