Бојкот је побуна

Бојкот је побуна. Одбијање да се учествује у једној фарсичној церемонији каква су избори; Такви избори на којима смо виђени тек као проценти подршке нечијој политичкој вољи или изостанка истој; Они на којима смо са хемијском оловком у руци жиранти слаткоречивим шарлатанима који су нас толико пута већ изневерили; Испразни ритуал политичке сцене у којој смо
објекат, а не субјекат политичког живота. Одбијање да се буде саучесник и део мизансцена у тој представи, пре свега је етичко питање.

Бојкотујемо наредне изборе зато што они у оваквим условима не могу бити регуларни.
Режим Александра Вучића у претходних осам година приватизовао је читаву државу и све њене институције; Окупирао наше друштво, а односе у њему свео на „закон јачег“. Телевизије са националном фреквенцијом, праћењем трајне функционерске кампање су сведене на билтене режимске пропаганде. Кроз таблоиде се спроводи обрачун са неистомишљеницима и дословно фалсификовање догађаја у орвеловском маниру. Средства јавног информисања су сведена на средства манипулације. Грађани просто нису у могућности да се информишу, како би могли да се определе и изјасне на самим изборима. Дакле, они су већ нерегуларни и непоштени. Уз наведено, сви претходни избори су показали да је на грађане вршено насиље и притисак и у њиховим локалним срединама, њиховим радним местима, као и приликом самих избора, када су надзирани од стране људи из џипова без регистраских таблица или приморавани да снимају своје листиће.
Бојкот је средство делегитимизације таквих избора и притисак за промену изборних услова и ослобођење институција и медија.

А можда је побуна одбацити и све аргументе за и против бојкота избора и ослушнути сопствено тело којем се стеже нешто у грудима на све те неправде; Можда је важније осећање стида када пратимо обраћања политичара уз бес и немоћ истовремено; Можда је само то довољно да се каже нећу?
Нећу, нећу и нећу!