Све је кренуло из Ниша

„Устале су Нишлије за слободу Србије“

На данашњи дан 1996. године у Нишу су започели први масовни протести против режима Слободана Милошевића. Дан касније протести су се проширили и на остатак Србије.
Директан повод била је крађа гласова на локалним изборима одржаним дан раније.

Кренимо редом али уз присећања важнијих актера ових судбоносних догађаја:

Други круг локалних избора 1996. године одржан је у недељу, 17. новембра. Само гласање завршило се без већих проблема, а онда је, након затварања биралишта, започето бројање гласова.

Нишка радио станица „Belle Amie“ уживо је објављивала резултате гласања. Новинари ове радио станице ишли су до бирачких места и чим је пребројавање завршено они су преузимали резултате и слали у радио који се налази у самом центру града на стотинак метара од просторија СПС-а. По тим резултатима више од две трећине одборничких места у Скупшини Града Ниша припало је коалицији „Заједно“ (СПО-ДС-ГСС) и народ је око поноћи спонтано почео да се окупља у центру града и да прославља победу.

Ипак, резултати које је сутрадан саопштила Изборна комисија битно су се разликовали од онога што се претходне вечери чуло на радију. Алармантне вести доносили су представници коалиције Заједно у изборној комисији. Они су доносили записнике где је број гласова био накнадно мењан. Бројеви гласова кандидата СПС-а повећавани а коалиције „Заједно“ смањивани. То је рађено простим прецртавањем бројева, па је нпр 322 постајало 522 и обратно. Зоран Живковић,тадашњи кандидат за градоначелника коалиције Заједно, прича да му је крунски доказ изборне крађе доставио извесни Божовић који је тада био радник градске управе, тачније секретар извршног одбора.
Према његовим речима, оригинални изборни материјал се налазио под полицијским обезбеђењем у сали са два улаза – доњи и улаз на балкон. Божовић се попео на балкон, ужетом спустио у салу, узео записнике које је потом фотокопирао у неколико примерака, а затим их истим путем вратио на место. Имао је три примерка записника. Један је дао Живковићу, други сачувао за себе, док је трећи, из неког разлога, дат на чување монасима у манастиру код Пирота. Не, ово није почетак неког трилера, већ се стварно догодило.“Коалиција Заједно је следећег дана организовала изложбу фалскификованих записника.

Поподне 18. новембра, градска изборна комисија се још није оглашавала, а Нишлије нису могле ни на једном медију да сазнају шта се дешавало у градској скупштини где се налазило седиште изборне комисије. Око хиљаду чланова и симпатизера коалиције Заједно окупило се испред скупштине када је опозиција открила грађанима на који начин је извршена изборна крађа. Напетост почиње да расте.

И поред огромног бунта демонстраната, ни те вечерни, а ни касније, није било озбиљних инцидената у Нишу. Једном је полицајац погођен некаквим гвозденим шрафом са оближњег градилишта, али није утврђено да ли је мета био он или Живковић, који је у том тренутку пролазио. И једном је неко , наводно, трактором улетео у пекару Бата Бане и демолирао је јер је била у власништву СПС функционера.

Коалиција Заједно је позивала људе телефонима, користећи се и „древном техником“ преноса информација од уста до уста. У употреби су били и тзв. лајавци, аутомобили са звучницима који би градом обавештавали људе.

Иако је опозиција била солидно кадровски организована, студенти нишког Универзитета истовремено започињу одвојене протесте. Студенти су већ у неколико наврата пунили нишке улице, али како прича Бобан Арсенијевић, тада учесник, а данас професор на департману за србистику Филозофског факултета у Нишу, већини се није допало што су раније протесте предводиле њихове колеге са политичким амбицијама.

“ И тако су 1996. године (студенти) сами узели ствари у своје руке и кренули у ту причу. Мислим да је специфичност ових протеста то што су их иницирали и водили најбољи студенти међу њима“.

И како у граду постоје две струје окупљене око истог циља, протести временом постају све масовнији и креативнији. На пример, акција спровођења изборне комисије на суд: једанаест студената – колико је било чланова изборне комисије – одевено у затворску одећу, пролазило је кроз шпалир демонстраната док су их пратиле колеге у полицијским униформама, све до суда.

„Стварно је постојала подршка која је са неке стране давала легитимитет протестима и са друге стране уливала храброст студентима да истрају у својим намерама“ – прича Катарина Лазеревић Брдар, професорка социологије нишке гимназије „Бора Станковић. Иако су учеснике занимале политичке идеје, студентски протести били су прави социјални филтер за окупљене младе.
Владимир Ђорђевић, још један учесник студентских протеста који данас ради као менаџер садржаја у нишком Медиа & Реформ Центру, их сматра својеврсним друштвеним мрежама у стварности, у доба зачетака интернета и мобилне телефоније у Србији. „Интересовале су нас рибе које би се појављивале, размењивали смо касете, плоче, књиге. Упознао сам тоне људи које не бих упознао овако. И у томе видим неку вредност тих протеста, али причам из позиције једног клинца“ каже он. Обавештења о протестима излазила су у листовима Борба и Српска реч, али Арсенијевић каже да су имали доста времена да информишу људе. „Били смо у штрајку, имали смо цео дан да се организујемо. На сваком факултету је била по једна канцеларија студентског савеза, која је претворена у канцеларију за организовање протеста где би се правио план за сутра, делила задужења, обавезе. А на улазу у Бановину, након гостовања неке виђеније личности, један од нас би читао вести и програме за следеће дане“.

Као управник катедре за социологију на Филозофском факултету, Божиловић је наредио прекид наставе, што је дало ветар у леђа многим
студентима да се ослободе страха.

Он мисли да је недостатак технологије била предност, а не мана, јер је комуникација лицем у лице одржавала присност међу окупљенима.
И данас студентима прича да би радо кренуо са њима и стао на чело, тражећи боље услове живота, али да људи морају да предузму иницијативу, а да не траже промене од другог.

„Власт се данас боји масе. На педесет људи они не трепну, али кад издађе десет-двадесет хиљада, њима крену да се тресу гаће“.

Један од најупечатљивијих догађаја је свакако било пешачење до Београда на разговор са Милошевићем.

„То је допринело афирмацији протеста, људи су видели и почели да доживљавају протесте као легитимну политичку снагу у друштву“ – сматра професор Арсенијевић.

Остатак Србије имао је имао искривљену слику о догађајима из Ниша јер је државна телевизија извештавала о „шачици“ незадовољних људи.

„Они су нам највише помогли тим лагањем, јер су Нишлије то примећивале. Људи дођу на митинг и знају да је било неколико хиљада људи, а онда на телевизији виде само кадрове снимљене неколико сати пред почетак протеста. Што је била већа харанга против нас, то је био већи одзив демонстраната „– присећа се Зоран Живковић.

И, после скоро три месеца, дошао је крај. Као што три године касније није дошао тај данас многима непрежаљени шести октобар, и тада је еуфорију око признавања изборне воље убрзо сменила полуапатија, разочарење поступцима опозиције. Многи су данас питају да ли је све то вредело?

„Резултати нису постигнути, гледано дугорочно, да ли зато што смо ми били политички невини па смо веровали да ће оставити неке боље, позитивније последице и доћи до неке видљивије, опипљивије демократизације друштва, не само формално, већ и стварно. Али у том моменту на том месту, то је била права ствар „– сматра Катарина Лазаревић Брдар, професорка социологије нишке гимназије „Бора Станковић“.

Све је завршено усвањем „Lex specialis“ закона којим је Слободан Милошевић признао пораз.

Скупштина Града Ниша у којој је „Заједно“ имала већину састала се 27. јануара 1997. године. За председника Скупштине изабран је Зоран Живковић (ДС), а за председника градске Владе Бранислав Јовановић, који је тада био члан СПО.

Протести у Србији трајали су читавих 118 дана, у зимским условима, неретко и на минус 10 и то све, из данашње перспективе изгледа као да се више никада неће поновити. Или хоће..?